Apartman 11/61 Kraljevi Čardaci — sajt za prodaju i izdavanje

Zahtev nije bio „napravi sajt za apartman". Bio je uži i teži od toga:

• Dva posetioca na istoj strani — gost koji traži smeštaj za tri noći i kupac koji razmišlja o nekretnini ne čitaju isti tekst i ne odlučuju istim tempom. Obojica moraju da nađu svoje, a da nijedan ne oseća da je upao na tuđu stranu.
• Dva jezika bez mešavine — Kopaonik ima i strane goste. Sajt na kome je pola sadržaja na srpskom, a pola na engleskom, gori je od sajta samo na jednom jeziku.
• Kontakt bez forme — vlasnik radi telefonom i Viberom. Forma koja mu šalje mejl koji ne čita ne bi bila usluga nego prepreka.
• Fotografija apartmana nema — nije ih poslao. Sajt je morao da izgleda dobro bez njih, i to bez ijedne slike koja bi kupca navela da očekuje nešto što ne dobija.

Poslednja tačka je odredila više nego što zvuči. Rano u izradi na sajtu su stajale četiri fotografije apartmana istog tipa, kao ilustracija. Izbačene su, jer je kupac nekretnine poslednji čovek kome treba pokazati tuđu sobu. Ostale su zvanične fotografije kompleksa i spa centra, a u dnu strane stoji rečenica koja jasno kaže da su to fotografije aparthotela i da apartman omogućava pristup tim sadržajima. Prazno mesto tamo gde bi trebalo da stoji unutrašnjost apartmana i dalje čeka vlasnikove fotografije.

Odeljak Prodaja apartmana je jedini deo sajta koji govori isključivo kupcu, i zato je najstroži. Nema opisnog teksta koji obilazi oko teme. Ima karticu sa cenom na kojoj piše Na upit i jednu rečenicu koja objašnjava zašto: cena se utvrđuje pozivom, zajedno sa statusom pregovora i uslovima plaćanja.

Ispod cene ide tabela od osam podataka koje kupac traži pre nego što uopšte pozove: status, vlasništvo, broj soba, kupatila, pozicija u kompleksu, grejanje, opremljenost i parking. Uz njih spisak onoga što ulazi u prodaju — nameštaj, bela tehnika, posteljina, prava korišćenja sadržaja kompleksa, parking mesto i postojeća baza gostiju iz izdavanja, sa mogućnošću da novi vlasnik nastavi da izdaje.

To poslednje je ono što ovaj odeljak razlikuje od oglasa. Apartman u kompleksu koji je već u izdavanju nije prazan kvadrat nego posao koji radi, i kupac to mora da vidi napisano, a ne da naslućuje. Zato u istom odeljku stoji i traka koja podseća da je apartman i u izdavanju do primopredaje, sa vezom ka delu strane za rezervaciju.

Cena namerno nije zapisana ni na sajtu ni u strukturiranim podacima. Iznos koji zastari na sajtu za nekretninu je gori od izostavljenog iznosa — jednom postavljen broj živi u kešu pretraživača i u tuđim skrinšotovima duže nego u pregovorima.

Na desktopu se u zaglavlju vrti zlatna geometrijska petlja, rađena u React Three Fiber-u — trostruki torus čvor sa tankim zlatnim akcentom, blagim lebdenjem i mekom senkom ispod. Bez okoline sa mreže, sa ručno postavljena tri izvora svetla, jer se time izbegava učitavanje spoljne mape osvetljenja koju bi pravila bezbednosti sajta ionako odbila.

Vredi reći da je do te scene išlo teško. Prva verzija sajta bila je tamna, sa krunom i parom u pozadini; odbačena je i zamenjena mirnim, svetlim izgledom. Posle toga je stajao rotirajući mermerni obelisk, koji je takođe odbačen kao promašaj. Petlja je treći pokušaj i prvi koji je ostao. Nijedna od te tri verzije nije bila tehnički lošija od druge — razlika je bila u tome da li scena pristaje apartmanu koji se prodaje ozbiljnim ljudima.

Ono što je ostalo iz svih verzija je pravilo kako se takva scena pušta u rad. Pre nego što se uopšte montira, kod proverava da li pregledač stvarno ume da crta 3D grafiku; ako ne ume, na tom mestu se prikaže mirni prelaz boje i niko ne vidi grešku. Montiranje je odloženo za trenutak posle prvog iscrtavanja strane, da 3D ne otima propusni opseg onome što posetilac stvarno čeka. Ispod 768 piksela širine scene nema uopšte — na telefonu se ne učitava ni platno ni biblioteka, pa je količina koda koja se skine na telefonu višestruko manja nego na desktopu.

Sneg koji pada preko strane nije 3D nego dvadesetak običnih elemenata sa čistom CSS animacijom i nasumičnim otklonom po svakoj pahulji — na telefonu ih je upola manje. Nula posla po sličici za nešto što je i onako samo ukras.

Na desktopu sajt meri sto od sto u sve četiri kategorije Google merenja, sa najvećim elementom prikazanim za manje od sekunde. Na telefonu performanse stoje oko osamdeset, dok pristupačnost, dobre prakse i SEO ostaju na sto.

Taj broj na telefonu nije previd nego ustupak, i pošteno je reći zašto. Naslovi koriste promenljivi serifni font sa dve ose, koji nosi oko dvesta kilobajta i sam po sebi podiže vreme do prikaza najvećeg elementa. Taj font je ono što sajtu daje izgled zbog kog je i pravljen. Zamena bi popravila broj i pokvarila utisak, pa je zadržan svesno — a mogućnosti da se kasnije skrati, ako se ikada odluči, poznate su i zapisane.

Kontrast je zaseban posao. Zlatna boja koja stoji na svetloj podlozi ima odnos od tri i po prema jedan, što je premalo za tekst — pa je zlato ostalo samo za ukras, a za slova se koristi tamnija varijanta koja ima jedanaest prema jedan. Ista provera je oborila i standardnu plavu za linkove, koja je bila stotinku ispod praga; zamenjena je tamnijom plavom koja prolazi sa rezervom. Oznaka jezika dokumenta postavljena je u sloju koji zna koji je jezik u pitanju, jer u korenu ne zna.

Obe verzije prolaze W3C proveru bez ijedne greške. Poslednja koja je bila zaostala ticala se mape: okvir sa mapom stajao je unutar linka, što nije dozvoljeno. Rešeno je tako što je link postavljen kao providni sloj preko mape, dok mapa ne prima klik — ponašanje za posetioca je isto, klik bilo gde na mapi otvara Google Maps.

Jedan kvar se nije video ni u kodu ni u brzini. Za domen je bio objavljen IPv6 zapis koji server ne poseduje, pa su posetioci sa isključivo IPv6 vezom naletali na tišinu. Dvostruki korisnici su bili spašeni time što pregledač posle kratkog čekanja pređe na IPv4, pa se problem godinama ne primeti. Ispravljeno je u DNS-u, na svim hostovima iz iste grupe.

Odeljak za kontakt nema formu i neće je imati. Ima ime vlasnika, broj telefona i Viber, i po nekoliko istih poziva raspoređenih kroz stranu — u zaglavlju, u naslovnom delu, u odeljku o prodaji i u lebdećem dugmetu. Vlasnik ne otvara sanduče svakog dana i to je rekao unapred, pa bi forma bila mesto na kome upiti tiho stoje.

Za sajt sa dva kanala kontakta to znači nešto neočekivano prijatno: nema šta da se održava. Nema baze koja može da padne, nema pošte koja može da završi u nepoželjnim porukama, nema panela u koji treba ulaziti. Cena tog izbora je što se sadržaj ne menja sam — tekstovi stoje u prevodnim fajlovima i menjaju se izmenom, ne kroz administraciju. Za jednu stranu koja se godišnje dopuni jednom ili dvaput, to je jeftinije nego panel koji bi se pisao i održavao.

Iz istog razloga sajt ima i vezu ka drugom apartmanu istog vlasnika u centru Kopaonika. Veza ide u oba pravca i upisana je i u strukturirane podatke, pa dva sajta stoje kao jedna celina, a ne kao dva nepovezana oglasa. Gost koji je došao po veći apartman a naišao na manji ne odlazi u prazno.

Analitika radi sa pristankom po standardu Consent Mode v2 — dok posetilac ne prihvati, merenje je isključeno, a traka za kolačiće nudi i odbijanje i podešavanja. Sertifikat je pod automatskom obnovom, bezbednosna zaglavlja postavljena su u punom setu i stoje samo jednom, bez udvostručavanja između aplikacije i servera.

Ostalo je i ono što mi ne možemo da uradimo umesto vlasnika, pa neka stoji napisano. Sajt tehnički nema šta da ga koči u pretrazi, ali dok se ne potvrdi vlasništvo u Google alatima i ne pošalje mapa sajta, mlad poddomen ulazi u indeks sporo. I dalje nedostaju fotografije unutrašnjosti apartmana 11/61, koje jedini vlasnik može da napravi. Sve ostalo je na svom mestu i čeka ta dva koraka.